ИСТОРИЈА И ТРАДИЦИЈА ФУДБАЛА У СРЕМЧИЦИ

Према казивањима, клуб је основан 1937. године. После великог успеха државне репрезентације на Светском првенству у Уругвају – деоба трећег места, популарност фудбала у Србији нагло расте. Омладина Сремчице све се више интересује за фудбал. Познато је да је прву праву фудбалску лопту у Сремчицу донео Милија Ција Миљковић, један од првих београдских ђака и касније један од најистакнутијих фудбалера прве предратне генерације, за већ формиран фудбалски клуб, како у својој књизи „Сремчица, насеље и школа“* пише проф. Сава Стекић. У то време, утакмице између сеоских тимова биле су организоване на импровизованим теренима, за то погодним пространим ливадама или слободним површинама. Једна од најчешћих локација за одржавање утакмица у предратном и послеретном периоду била је тзв. Мићина сечина, велика пољана у централном делу Сремачког Рта. Интересантан је податак да се фудбал играо и за време II светског рата. Тако је забележено да се утакмица између тимова Сремчице и Велике Моштанице одиграла 1943. године управо на овом терену (податак се налази у књизи* проф. Саве Стекића).slika1

Период после II светског рата, кад је у питању фудбал, време је великог ентузијазма и фудбалске страсти. Управо је то и време кад фудбал постаје „најлепша споредна ствар на свету“. ФК Сремчица коначно 1953. године добија своје данашње пребивалиште, и та се година памти као једна од преломних у развоју Клуба. После година лутања и неизвесности, ФК Сремчица коначно добија своје игралиште. На ободу тадашњег села, у улици којом су се путници намерници кретали према варошици Обреновац, сместило се игралиште које ће генерације и генерације сећати на њихову младост, успехе и поразе.

Од 1957. године Клуб се званично такмичи у оквиру Београдског фудбалског савеза. Oд те године Клуб почиње да функционише организовано. Поставља се управа, ангажују се тренер тима и економ који води рачуна о опреми, а сходно томе први пут се указује и потреба за администрирањем. Установљено је и одржавање Скупштине клуба једном годишње, у циљу подношења извештаја и бирања управе. Клуб се издржавао од годишње чланарине коју су плаћали стални чланови. О уплатама је вођена строга евиденција, те је свака од њих била оверена печатом на књижици коју је добијао сваки од чланова.

Ту прву генерацију фудбалера чине младићи рођени неколико година пре рата, којима је фудбал делом донео оно што су за време рата изгубили: радост игре и заборављену младост. Њихову игру карактерисала је изузетно изражена посвећеност и страст. Успомена на њих сачувана је преко старих урамљених слика, које у клупским просторијама заузимају посебно место. Прву званичну утакмицу после регистрације у Београдском фудбалском подсавезу Сремчица је одиграла са ФК Спортом из Београда. „Била је то куп-утакмица играна по великом блату“, сећа се један од учесника, Радомир Миљковић – Малић. „А састав је био следећи: Драгиша Васић – Бајлонче на голу, Илија Сарић – Нонин десни бек, леви бек Миша Ђорђевић, у халф линији Стева Никшић, Добривоје Ковачевић и ја (Радомир Миљковић), десно крило Мирослав Лукић – Црнац, десна полутка Јован Петровић – Чаруга, центарфор Павле Ранковић, лева полутка Мија Јовановић – Сица и лево крило Милан Ђорђевић – Уча. Изгубили смо ту утакмицу“.

ФК Пролетер са Чукарице је био први противник у првенственим утакмицама. Победила је Сремчица резултатом 1:0, а тај први гол на званичним утакмицама постигао је Јован Петровић – Чаруга.

Колико су ти младићи волели фудбал и колико су били посвећени тој игри говоре и речи једног од голмана, а касније и секретара Клуба, Добривоја Доце Стекића, који по сећању каже: „Играли смо са ФК 29. новембар утакмицу у Београду, пре подне у 10 сати. Миша Ђорђевић се тог дана женио, али одлази на утакмицу и игра до краја, и то све док сватови чекају да се он не врати са утакмице, да крену по младу. “

У овим пионирским временима, док су у улици постојале само две малене кућице, а игралиште било окружено њивама, посебан обичај био је да се победе прослављају паљењем ватре, под паролом „да виде Моштаничани“ – како се говорило, чиме је свој јавности саопштавано да је Сремчица победила. Исти обичај уједно је био присутан и код комшија, Моштаничана. Савременици се сећају како је у тим ситуацијама око игралишта јурио чувени Брица (Слободан Лукић), витлајући штапом кроз ваздух, док је за њим трчао чопор деце. Била је то незаборавна кореографија, одраз колективног фудбалског заноса преточеног у једно недељно поподне, а њени извођачи били су претеча данашњих навијача и њихових вођа.

Друга генерација фудбалера почиње да се рађа 60-их година. То су младићи рођени у ратним данима или непосредно после рата, који су свој таленат испољили већ у школском дворишту или у чувеној Порти. Порта је као празан простор у строгом центру Сремчице, на углу Београдске и Школске улице, (касније је на том месту предузеће „Баново Брдо“ саградило самопослугу и ресторан) била „предворје“ за улазак у први тим. Чињеница да је неко био део екипе која игра у Порти значила је да је известан и његов наступ у првом тиму.

Значајан траг у развоју клуба шездесетих година оставио је Радмило Ристић – Риле, у почетку играч-тренер, а касније само тренер. Риле, стандардни халф из најславнијих дана прволигаша ФК Раднички (Београд) и правник по професији, касније и савезни фудбалски судија, на заласку своје фудбалске каријере доведен је да унапреди фудбал у Сремчици. Увео је дисциплину на тренингу и у игри, увек инсистирајући на спровођењу договорене тактике. Од неких већ искусних и добрих фудбалера које је затекао у тиму, и указавши поверење неколицини млађих играча, створио је чврст и уигран тим и увео Клуб у виши ранг такмичења. Остало је упамћено да је Сремчица своје победе, којих је у то време било доста у низу, углавном добијала резултатом 1:0, баш као што у то време чини и чувени Интер. Будући да је Сремчица, као члан Друге београдске лиге, морала да има и омладински тим, у време Рилетовог боравка у Клубу почела је са радом и омладинска фудбалска школа (1967/1968. године), као и озбиљнији рад са младим играчима. У Клуб су дошли дечаци рођени почетком 50-их, од којих су неки касније постали и носиоци игре у првом тиму. Крајем шездесетих година долази до смене генерација, старији и искуснији играчи завршавају своју каријеру, доста њих одлази на одслужење војног рока, а са расположивим снагама Клуб не успева да издржи јаку конкуренцију у Другој београдској лиги, и испада у нижи ранг.

У виши ранг такмичења поново се враћа почетком седамдесетих година (1970/1971), када тренирање екипе преузима бивши голман и дугогодишњи спортски радник у Клубу, Томислав Васић – Цира. Година 1971. остаће упамћена и по томе што ФК Сремчица први пут одлази на вишедневне припреме у Велике Црљене, а пре почетка сезоне отпочињу и значајни радови на игралишту: почиње да се ради дренажа и ограда. У јесен исте године ФК Сремчица своје утакмице, као домаћин, игра на игралишу у Великој Моштаници. У првој половини седамдесетих година Клуб се такмичи у III београдској лиги, без већих амбиција и могућности да направи неки значајнији искорак ка успеху. А онда, средином седамдесетих (1975), на место председника долази амбициозни и предузимљиви Живко Марковић – Муса. Он ради на оспособљавању и припреми Клуба за касније успехе. Анимирао је неколицину вредних људи који су волели клуб и несебично му помагали (Аца Симић, Ранко Шарчевић, Бранко Милић). Извршена је поправка фудбалског терена, а недељно шишање траве постаје редовна обавеза економа клуба. Око терена се поставља ограда, док се на улазу на стадион поставља дрвена кућица за продају карата (билетарница). Три пута недељно у ресторану „Баново Брдо“ у центру Сремчице организована је томбола као један од начина финансирања клуба. Клуб доводи Живана Спасојевића – Спалета, као играча и тренера. Искусни фудбалски интернационалац, један од најбољих играча Звездине омладинске школе, био је нестрпљив да сачека своју шансу у Звезди, те се доста млад отиснуо у фудбалску печалбу, преко Бора, Љубљане, Марибора, Аустрије и Београда, да би се на завршетку сјајне каријере заувек настанио у Сремчици. Својом чврстином и вештином на терену и великим аутотитетом, успео је у играче да усади победнички менталитет. Одмах по његовом доласку Клуб се стабилизује захваљујући изванредним резултатима у пролећном делу сезоне 1975/76, и опстаје у II београдској лиги. Касније, уз још нека појачања која су стигла, ФК Сремчица у сезони 1976/77 постаје члан Прве београдске лиге, и од тада више никада није испала у нижи ранг.

slika3

ФК Сремчица је готово у целој својој историји делила заједничку судбину свих клубова са ових простора, судбину сиромашних који су недостатак материјалних средстава превазилазили великим радом и трудом. Ипак, у једном периоду свог постојања, почетком 80-их па све до средине 90-их, егзистенцијални проблеми Клуба су били у другом плану. Било је то за време  Павла Паје Митровића. Са политичким задатком да поправи стање у Клубу, са визијом да модернизује и усаврши његово функционисање, уз свесрдну помоћ свих друштвено-политичких структура, Павле је свој вишегодишњи мандат крунисао до тада невиђеним напретком Клуба, како у погледу изградње инфраструктуре тако и у организационом смислу. Изграђене су нове свлачионице, клупски ресторан, клупске просторије изнад којих је подигнут комплекс од неколико соба за становање играча. Поред терена са северозападне и југоисточне стране постављени су рефлектори, а игралиште је ограђено зидом од бетонских блокова. Поред прихода од томболе и од закупа ресторана, у клупску касу долазе и средства од већег броја спонзора које агилно руководство везује за Клуб. Клупски проблеми у овом периоду се нису сводили на то како купити опрему за играче, како отпутовати на утакмицу, како исплатити хонораре и храну играчима. Већи проблем је био како наћи добра појачања, доброг тренера, добре сараднике. Осамдесетих година Клуб је могао себи да приушти одлазак на припреме два пута годишње, у Лепенски вир, на Панонију или у Врњачку Бању. Поред омладинаца била је активна и пионирска екипа, а прву селекцију играча обављају наставници физичког васпитања у основним школама, са којима је успостављена примерна сарадња. Захваљујући успостављању овако добрих услова, омогућено је довођење већег број квалитетних фудбалера са стране, уз чију помоћ Клуб улази у виши ранг – Београдску зону.

Већ почетком 90-их година, по свим показатељима, Клуб је био у рангу полупрофесионалних спортских друштава. Поред добро организоване управе,    први тренер у Клубу је  професионалац (Милосав Раденовић – Грба). Године 1995. Клуб се такмичи у Српској лиги (група Београд) и у том рангу остаје све до 1998. године, кад због скромних финансијских услова испада у нижи ранг – Зонску лигу Београда. Почетком 1999. године Клуб је већ био у великим финансијским проблемима, а спас је стигао од комшија из Железника. Наиме, ФК Железник, као већ стандардни члан најквалитетније лиге СР Југославије има потребу да своје млађе играче шаље на „каљење“ у нижи ранг такмичења. Као прва и најоптималнија могућност појављује се ФК Сремчица, клуб са већ изграђеном инфраструктуром, географски близак, спреман на ту врсту сарадње. Договор о сарадњи два клуба постигнут је са власником ФК Железника, Ацом Булић, у београдском ресторану „Руски цар“. Други састанак са представницима овог клуба одржан је у ресторану ФК Сремчице, 24.03.1999. године, у вечерњим сатима, у време почетка НАТО бомбардовања СР Југославије, што је сарадњу два клуба одложило до лета и почетка такмичарске сезоне 1999/2000. Фудбалски тим ФК Сремчице је тада практично постао други тим прволигаша Железника, који је преузео финансирање свих активности Клуба. Као резултат ове свесрдне помоћи у материјалном, финансијском и кадровском погледу, Клуб је у сезони 2000/2001 поново постао члан Српске лиге Београд. У то време, користећи могућност двојне регистрације фудбалера, за Сремчицу играју још увек неафирмисани прволигашки играчи, који ће касније направити веома успешне фудбалске каријере.

По повлачењу, односно одустајању ФК Железникa од такмичења у I лиги СР Југосавије, успостављање стабилне финансијске конструкције за ФК Сремчицу поново искрсава као изазов. У првим годинама 21. века успостављена је сарадња са ФК Ласта. Као клуб који се често сели, попут птице чије име носи, овај клуб имао је финансијску стабилност али не и фудбалски терен, те се сарадња са ФК Сремчица наметнула као најбоље решење за обе стране. Овакав вид сарадње био је условљен додавањем/спајањем имена и стварањем клуба под именом ФК Ласта Сремчица, чиме су оба клуба изгубила део свог идентитета. Пред сезону 2004/2005. године руководство Саобраћајног предузећа Ласта поставило је нове услове за даљу финансијску помоћ. Желели су да финансирају Клуб само под условом да се он зове ФК Ласта, што је довело до поделе међу малим бројем људи који су остали у управи и организацији. У том периоду, као заступници интереса ФК Сремчице остала су практично три човека: Велимир Милићевић, Драган Савић и Здравко Тодоровић. Сарадња са Ластом окончана је 2011. године.

У међувремену, док траје сарадња са Ластом, ФК Сремчица губи свој идентитет а све активности клуба се своде на изнајмиљивање терена и клупских просторија ФК Ласти. Незадовољни овим статусом Клуба, спортски радници, да би имали свој клуб под називом ФК Сремчица, оснивају нови клуб 2007. године, који добија свој матични број и ПИБ. Практично, са одласком Ласте 2011. године гаси се и стара Сремчица а нова ступа на фудбалску сцену. Стару и нову Сремчицу везује иста адреса, исти терен и у почетку исти људи.

После слабих резултата остварених у сезони 2012/13, Клуб је заузео петнаесту позицију у Зонској лиги Београда, што није било довољно за опстанак у том рангу такмичења. На иницијативу председника Клуба, Драгана Савића – Гацка, у јулу 2013. године одржана је Изборна скупштина Клуба на којој су поред нове Скупштине изабрани Управни и Надзорни одбор. Нови Управни одбор, састављен од неколицине бивших играча и људи који желе да помогну Клубу, почиње да води озбиљну и одговорну политику, базирану пре свега на интересима Клуба.

slika2

Пред почетак такмичарске 2013/14 године, увелико су биле у току припреме за такмичење у Првој београдској лиги, кад је стигла неочекивана вест да Клуб остаје члан Зоне, јер је услед одустајања Хајдука из Куле од такмичења у елитној лиги Србије, дошло до померања и ослобађања по једног места у вишим лигама. Нови почетак у Зони, после јесењег дела првенства, није био нарочито успешан, јер је Клуб заузео место које води у нижи ранг. Будући да је управа донела одлуку да се тим мора појачати, у зимској паузи ангажовано је неколико добрих фудбалера. Недуго затим, 03.03.2014 одржана је нова седница Скупштине на којој је усвојен Статут Клуба. Нова атмосфера у Клубу у пролећном делу такмичарске 2013/14 сезоне, као и подршка коју су од стране управе добили фудбалери и тренер, допринела је да се постигну одлични резултати. Клуб је такмичење завршио на деветом месту, обезбедивши опстанак још пре самог завршетка такмичења.

Изузев освајања првих места и уласка у виши ранг такмичења, о којима је било речи у претходном тексту, морамо напоменути да је 1995. године Сремчица играла у финалу Купа Југославије за територију Београда, али је изгубила у финалу од ФК Палилулац резултатом 1:0. У веће успехе могу се уврстити и победе на традиционалном турниру „Чукарица 1994“ и „Чукарица 1998“.

Фудбалске Фамилије

Карактеристично за фудбалски клуб Сремчица, па и за остале клубове формиране у сеоским или уопште мањим срединама, је постојање тзв. фудбалских фамилија. У овом прегледу су само фамилије из којих је било тројица и више представника.

Период формирања Клуба повезан је са временом кад је Сремчица још била мало насеље са око три-четири хиљаде становника, са не више од петнаестак фамилија из којих су долазили младићи и постајали фудбалери. Ако су у Клубу већ били неки старији из одређених фамилија, млађи су кретали њиховим стопама. Тако се догађало да у истом тиму у одређеном периоду игра по неколико фудбалера из исте фамилије.

Најпознатије фамилије су Тодоровићи, Нешићи и Васићи, Јовановићи, Пајићи, Сарићи, Стојановићи, Станковићи, Стекићи, Mиљковићи и Лукићи.

Фамилија Тодоровића имала је своје представнике готово од првих фудбалских почетака, па све до новијих дана. Радиша је био први, а из исте куће његова четири сина, сви нападачи: Павле (Паја, Ћира), Бранислав (Бане, Мајстор) – можда и најбољи фудбалер који је поникао у Сремчици, Слободан (Доктор), Љубомир (Толе, Буза) – центарфор кога су се плашили сви одбрамбени играчи, а затим и унук Здравко. Поред њих шесторице, ту су још и њихови блиски рођаци, Живан (Жића) и Милован (Мане).

Дуго година су најпознатији играчи одбране били из фамилије Нешића. Први је био Воја Нешић – Солунац, човек необичне биографије, затим Миливоје Нешић – Зеља, касније први кинооператер у Сремчици. Његов син Душан (Дуле – Зец) био је један од стубова одбране. Драган Нешић – Нанин и Душан – Буља, рођена браћа, били су бекови. Слободан Нешић – Мута био је још један члан фамилије који није играо у одбрани. Радоје и Слободан (Цоки), који су започели истовремено каријеру још у пионирима Железника, касније су били истакнути чланови првог тима.

Младићи из фамилије Васић су дуго година чували гол Сремчице. Изузетак су њих тројица, Миливоје – Згеба, Петар – Пера и Драган – Цирин. Први је био нападач из оне прве предратне генерације, Пера је био нападач и центархалф, а Драган везни играч по левој страни. Први голман је био Миливоје, затим Драгиша, па Томислав, који је касније био и тренер и председник Клуба. За њим је стасао Милован и на крају Радмило Ћира Васић.

Фамилија Јовановић дала је шесторицу фудбалера. Као једног од првих момака који је прихватио нову игру са лоптом помиње се Миливоје – Фес. Касније следе значајна имена као што су Стеван, Миодраг – Сица, Илија – Леско, Миодраг – Ћоса и Лазар – Лаза.

Живко – Црни и Ивко – Ица су из прве генерације послеретних играча, нешто млађи је Бане, а Србин – Срба и голман Благоје, су из неке средње генерације. Саша, Бојан и Данијел су најмлађи представници фамилије Пајић (Данијел је једини активни играч од свих фамилија које се помињу у овом тексту).

Томислав (Тома) – Мацин, легендарна левица, човек са вероватно најачим шутем у историји Клуба, Миодраг – Крапин и голман Миодраг – Меха, били су из фамилије Стојановић.

Од Сарића, први је био Бранко, док су најпознатији Илија – Нонин и Миодраг – Мијуџа. Последњи је био Војислав Воја Сарић.

Драгутин Драга Станковић, један од прве генерације предратних фудбалера, и његов син Радомир – Рада и Радоје – Гаре, достојно су репрезетновали своју фамилију.

Из фамилије Стекић су Радомир – Рога, Сава (професор и писац веома значајне књиге за историју Сремчице: „Сремчица, насеље и школа“), Добривоје – Доца (голман и касније дугогодишњи секретар Клуба) и Миодраг – Фија Стекић.

Миљковићи су такође имали своје представнике. Радомир Миљковић, познатији као Малић, био је у тиму који је одиграо прву званичну утакмицу 1957. године, а затим су Војислав-Војкан Миљковић и Миодраг – Миле били стандардни играчи у периоду кад су играли.

Лукић Мирослав – Црни био је први представник своје фамилије и члан тима који је одиграо прву званичну утакмицу за Сремчицу, следе још Златомир – Ћуре, Горан – Роле и Зоран.