CRVENO ILI PLAVO

Nije Sremčica ni danas izašla kompletna, ali ima se utisak da ni oni koji su zaigrali (uz par izuzetaka, ruku na srce) nisu “kompletno” dali svoj maksimum da se pobedi dobra, organizovana i podmladjena (ali u takmičarskom smislu nama po svakoj meri) ekipa Jedinstva iz Surčina. Šta je onda to što je falilo i nedostajalo da Brković,Antić,Vasiljević,Milićević,Brkić,Savić(Jeremić),Sekulić,Jovanovic(Perućica),Rudan,Gudžić i Mladenović(Radovic) ostvare prvu pobedu na domaćem terenu u srpskoj ligi?  Pre svega i pod brojem 1 da se od ovih igrača, pojedinaca napravi tim. Nesumnjivo je i lepo da ovde ima igrača poput Gudžića, Mladenovića, Rudana itd,itd koji svojim solo bravurama mogu da izmame uzdahe i dignu publiku na noge, ali šta će na kraju ova ekipa koja se zove FK Sremčica da ima od toga? Zna li se granica tih solo partitura ili ćemo i u nedelju u Borči da gledamo kako neki naši igrači pokušavaju da preševaju pola protivničkog tima da bi konačno šutnuli ili dodali loptu?! Brza igra na prvu ili najviše drugu loptu, razvijanje pasa po bokovima gde imamo sa čim i sa kim da udarimo je nešto što je zadnjih kola misaona imenica momaka u crveno-plavim dresovima. Publika koja je zdušno i srčano bodrila ljubimce nije ni slutila da će prikraju utakmice kao rezultat svega gore navedenog videti i verbalni, a umalo i fizički sukob dva naša igrača. Retko vidjena scena, ali valjda i upozorenje: nije možda još ni “raspad sistema”, ali je još manje “bajka” da bi rukovodstvo, igrači, a pre svega stručni štab sedeli i dalje skrštenih ruku i klimali glavama. Autoritet mora da se uspostavi, red da se zavede, da se zna ko šta radi i gde je kome mesto, ko priča, a ko ćuti, inače… Hronološki, za one koji nisu bili na utakmici, Jedinstvo je povelo već u 8.minutu posle preciznog udarca glavom, negde sa penala,”četvorke” gostiju Kovačevića. U 25.-om posle dobrog prodora Mladenovića najbolje se u gužvi snašao mladi Ivan Jovanović i izjednačio. Već u trecem minutu nastavka slična priča. Centaršut, bolji u skoku gosti iz Surčina i centarfor Rankovic menja semafor na 1:2. Srećom,posle samo deset minuta, jedan  od brojnih dalekometnih auta Nikole Brkića urodio je plodom. Zbunio se štoper “plavih” Turkalj i poslao loptu u sopstvenu mrežu za, ispostavilo se konačnih, 2:2. Pojedinačno, ukratko, Brkovic kao po (lošoj) navici, ni kriv ni dužan izvadi dvaput loptu iz mreže, Antić neprimetan, niti je pogrešio niti je nešto konkretno uradio, Vasiljević imao neke sitnije greške, borio se, a jednim bravuroznim uklizavanjem pred kraj sprečio potpuni šok, baš kao i Milićević koji je u situaciji kada smo se već pitali hoće li biti gol ili će u najboljem slučaju napraviti penal uspeo da teškim startom “sa ledja” uzme čistu loptu i spreči protivnika da nas pred kraj dokusuri. Brkic pokušavao mnogo, a najviše uspeo sa “svojim” autima od kojih je jedan dao konkretan rezultat i doneo bod. Savic, Gudžic, kasnije i Perućica i Jeremić, da se ne ponavljamo, moraju brže i jednostavnije da rešavaju čime će neminovno dati na značaju i napadačima Sekulicu, Mladenovicu, Jovanoviću  i , naravno, Rudanu koji je za kratko vreme postao miljenik fudbalske publike u Sremčici, ali će, kao i ostalim majstorima, tek u kolektivnoj igri i pravoj hemiji unutar ekipe i njegovo umeće doći do punog izražaja, možda sledećeg vikenda u već najavljenom gostovanju u Borči ili one tamo nedelje kada u goste dolazi ekipa Mladenovca

Dejan Tanić