ДИРЉИВ СУСРЕТ ГЕНЕРАЦИЈА

У просторијама ФК Сремчица, у суботу, 23.01.2016. године одржана је једна несвакидашња свечаност. Наиме, УО Клуба је припремио 30 захвалница за све фудбалере и бивше функционере који су више година радили или наступали за Клуб и то  у периоду од 1957, од када је Сремчица почела званично да се такмичи у организацији ФСБ, до средине осамдесетих година, односно, закључно са  1951 годиштем. Најстарији бивши фудбалер коме је додељена захвалница је рођен 1932 (Мирослав Лукић) а најмлађи  1951 (Србин Пајић). Кад се на једном месту на коме им нису  прошле можда  најбоље године али су биле године са највише наде,  сретну другови, бивши фудбалери, онда је атмосфера испуњена носталгијом, сетом и радошћу због поновног сусрета.  Био је то дирљив сусрет некадашњих младића због којих се некада долазило на игралиште. Многи од њих се нису видели годинама. Првих пола сата протекли су у представљању и препознавању а онда и у разгледању фотографија које  висе на зидовима клупских просторија. Било је ту, сад, мало и глуме и гегова. Као, не препознају се двојица која су до јуче играла годинама један уз другог и ко зна колико су километара и километара тако заједно претрчали, јер је овај други „остарио“ до непрепознатљивости. Гледајући их како се поздрављају са неким посебним  сјајем у очима и сетом на лицу,   човеку падне на памет: какав би се само тим могао саставити да су они данас у оним својим најбољим  играчким данима.  Највећу пажњу ипак су  привукли  најстарији: Мирослав Лукић-Црни, Илија Сарић-Нонин и Миљковић Радомир-Малић. Они су били учесници прве званичне утакмице коју је Сремчица одиграла под окриљем ФСБ. Аплауз који су добили од свих присутних можда их је на тренутак подсетио на најблиставије тренутке њихове каријере. Још се аплауз није стишао после поделе захвалница, кад се из другог плана, онако издаље, огласила па све ближе и ближе примицала  виолина Марка Радосављевића и  хармоника Драгана Маринковића-Моке, тек да убију или појачају сету и подсете на дане да су ови исти момци, слављеници, после фудбала одлазили до магистрале да слушају  Томине и Борине песме. После четири сата  дружења друштво је почело да се разилази. Да ли је у питању био умор или их је сутрадан, у недељу, чекала нека важна „утакмица“ нисмо инсистирали да сазнамо. А можда је неко од њих или од нас те ноћи сањао да је одиграо неку веома значајну утакмицу и да је победио.  Тако је протекао овај јединствени дан у ФК Сремчица. А ко су људи који су заслужили захвалнице, о томе ћемо неком другом приликом.