ĐERDAN OD PET SJAJNIH POBEDA- Sremčica- C. Zvezda 3:2 (0:1)

Da li je ovo zaista java ili neko bunilo u kom sam se našao usred ove pandemije. FK Sremčica zaređala sa pobedama i ostvarila petu uzastopnu. Meni to zvuči neverovatno a za ostale ne znam. I nije moje čuđenje zasnovano na sumnji u kvalitet ovih momaka što ovog proleća nose dres Sremčice, već na zgusnutom vremenu u kome su te pobede ostvarene. Sve se dogodilo u jedva dve nedelje. Nedelja, sreda, nedelja, sreda, nedelja. Kad se u ovakvom rasporedu utakmica dogodi na neki evropsli velikan (Bajern, PSŽ, Liverpul, Real) neočekivano izgubi utakmicu, kažu da je to normalno, jer je teško u takvom ritmu sve vreme ostati na visokom nivou. Šta onda reći za naše fudbalere? Možda će ovo zvučati pretenciozno, ali zaista mislim da je tako, da ovaj naš tim po ostvarenim rezultatima u poslednjih mesec dana, u rangu trećeligaša, spada u sam evropski vrh. A da je ovo zaista jedan mnogo dobar sastav, uverio sam se i juče. Neko iskustvo, valjda trenersko, ko zna koliko puta doživljeno i na kraju izrečeno kao neko opšte pravilo glasi: veliki je tim onaj koji iako odigra ponekad slabo, na kraju opet pobedi. To se može reći i za jučerašnje izdanje Sremčice. Malo je igrača za koje možete reći da su na ovoj utakmici bili na nivou na kom su igrali u prethodnih nekoliko susreta ali su i u takvom izdanju izvojevali dragocenu pobedu nad uvek neugodnom Crvenom Zvezdom iz MML. A jučerašnji sastav, pa moglo bi se reći očekivan. A. Filipović, Kilibarda, Vasiljević, Milićević, Stojanov, Filipović M. Mladenović I, Ugrica, Đurić, Ivelja, Mladenović S. Rezerve: Tanić, Subašić, Šekularac ( ušao u igru u 46.m) Popović (ušao u 70.m) Živanović, Rebić ( ušao u igru u 46. m) Dimić. Priznajem da sam pre utakmice bio pesimista, iz već navedenog razloga. Još jedna stvar mi je pala na pamet. U timu Zvezde su trojica igrača koji su takoreći do juče nosila dres Sremčice: Maksimović, Perućica, Sremčević. Naravno to ništa ne znači, ali je mnogo lakše igrati kad poznaješ protivnika. I počelo je loše po tim Sremčice. Već u 13. minutu Perućica, za koga se ne sećam da je kao igrač Sremčice ikada ugrozio gol protivnika udarcem glavom, je jedan precizan centaršut sa leve strane još preciznijim udarcem glavom pretvorio u vođstvo gostiju. I pre ovog gola a i posle, skoro celo prvo poluvreme, tim iz Malog Mokrog Luga je delovao opasnije, poletnije, lakše je stizao do gola Sremčice. To je to, pomislio sam, umor ih je stigao. U drugom poluvremenu Sremčica kreće nešto agilnije i u prvih petnaestak minuta Đurić propušta dve kolosalne šanse, sa peterca. Pobeda sve dalje, jer šta pomisliti drugo posle takvih propuštenih prilika. Onda na scenu stupa poznati Ivelja. Za njega se baš može reći da, pored toga što zna i može, još i da ga hoće. Jer dečko, kao u nekoj anegdoti što bi se reklo, legne malo da odmori na petercu, lopta se sama dokotrlja do njega i on onda šta bi drugo, vrhom kopačke je ubaci u gol. Vraća se Sremčica u igru, a njeni navijači kao u nemom glamočkom kolu skaču oko žice pored igrališta je im ne daju na tribine. Radost ne potraja dugo. Onaj Maksimović, bivši naš, pretio je i u prvom poluvremenu iz auta. Ovog puta, samo pet minuta posle izjednačenja, baci loptu na peterac, odbrana domaćih kao vezana, ni da makne. Desni bek gostiju skoči i glavom, lakše nego na treningu, dade gol za drugo vođstvo. A onda ponovo Ivelja. Ovog puta iz baš teške situacije uhvati jedan poluvolej sa nekih sedamnaest-osamnaest metara i probuši golmana. Opet izjednačenje u 78.minutu. Dobro je ima još vremena a i nade, jer je Sremčica već počela da pokazuje svoje pravo lice. U 78. minutu navijači Sremčice opet poskakaše uvis raširenih ruku. Đurić postiže gol kakav se retko viđa, u same rašlje, iskupi za pređašnje promašaje. I tako ostade do kraja, što bi rekli kladioničari iz dvojke u keca. Bravo momci! Ima još jedna lepa stvar u ovoj pobedi a i ne samo u ovoj. Odnosi se na ponašanje igrača. Dogodi se često da ih prozivaju iz publike, naravno onda kad im ne ide. U tim trenucima imponuje njihov mir i neko dostojanstveno držanje. Ništa ih od toga ne dotiče, sve to podnose kao najveći profesionalci, ni jednim gestom da pokažu da su čuli te prozivke i da ih to nervira. I ponašanje trenera Bojana Mijailovića je na najvišem mogućem nivou. Često mu se zamera da se za vreme utakmice ne čuje dovoljno u trenucima kad timu ne ide. A on svojim držanjem unosi preko potreban mir u takvim trenucima, što bi dodatno nervirao svoje momke kad zna da su spremni i da će ispuniti svoje zadatke. Uostalom, ako ne bude tako oni će se ubrzo naći na klupi što smo imali prilike i da vidimo.