IN MEMORIAM

РАДОЈЕ НЕШИЋ-ПАСУЉ

Умро је наш друг и пријатељ Радоје Нешић-Пасуљ (1952). Човек породице, поуздан и пожртвован муж, диван отац, вољени деда, брат и пријатељ кога је тешко заборавити. Човек који се родио и одрастао у центру нашег насеља , и по чему нам је свима био близак и готово свим мештанима као први комшија. Човек са којим смо се сретали свакога дана и кога смо погледом тражили по његовом дворишту кад год би се нашли уцентру нашег  места, човек који је први прихватао,упознавао  и упућивао путнике намернике.  Човек чију је смрт тешко прихватити и коју сви ми доживљавамо  тешко не мирећи се са истином да Радоја више нема. А само до пре пар дана седели смо за истим столом,причали о  породици, спорту, фудбалерима.Радоје је био човек разума и компромиса, али и човек бритког језика кад је требало истини погледати у очи.  Могли сте га питати за савет, за помоћ за мишљење. Увек би извукао нешто из свог богатог животног искуства, предложио решење или упутио на неког ко може да помогне.

Његов живот детета као и касније младића био је сличан животима свих дечака рођених тих педесетих, с тим што је он био мало  познатији од других. Још као дечак заволео је фудбал и био му привржен, ево, до краја живота. Само место рођења опредељује на неки начин човеков живот а често и карактер, а рођење у центру  места у коме живите опредељује свакако ваше прве дечачке кораке. Још са првим корацима Радоје је могао чути онај карактеристичан звук кад лопта удара у тло и идући за тим звуком стигао је до Порте. Ту је упознао нешто старије дечаке- фудбалере, који су га прихватили и који су постали његови свакодневни другови. Неку годину касније,  као талентоване дечаке, пионире, њега и брата од стрица, Слободана, позвали су у Железник где је начинио прве фудбалске кораке.  Касније је захваљујући свом таленту стигао и до млађих категориија Црвене звезде. Још се сећамо његове слике где као члан нашег највећег клуба, заједно са читавим играчким погоном Црвене звезде, фотографисаним за средњу страну Спорта, краси излог  првог киоска  постављеног у нашем месту.  Наш друг у друштву Џајића, Дујковића, Јефтића, Кривокуће, Остојића, Лазаревића и других асова је слика коју никада нисмо заборавили. Ипак,бавити се спортом у то време није било тако лако. Само три-четири поласкааутобуса за град, школа, а још и фудбал. Родитељи у то време нису благонаклоно гледали на те актвности своје деце. И поред многих тешкоћа са којима се Радоје сретао, успео је некако да усклади своје обавезе и да оствари лепу спортску каријеру, свакако не онакву какву је могао да  су биле неке друге околносити. После неколико година Радоје је дошао и у наш клуб, а сам његов долазак сматран је за велико појачање.

Од 2013. године па до 2018. дана био је члан УО, а када је из породичних разлога напустио УО, остао је привржен клубу до последњег дана. Иако један од најстаријих у клубу, није му било тешко да обавља разне послове како би клуб био што бољи и познатији. За дане које је провео у клубу као играч и као члан управе једно ВЕЛИКО ХВАЛА.