IN MEMORIAM

ZLATOMIR MILJKOVIĆ

1949-2021

U sredu 03. maja u Kliničkom centru preminuo je  Z.M. . To smo saznali sutradan dok smo pokušavali da nađemo načina da mu u ovom vremenu epidemije, preko prijatelja, na neki način pomognemo.  Kažu da nije bio pozitivan na koronu, ali je iz nekog razloga bio na respiratoru.

Zlatomir Miljković je posle osnovne škole  završio mašinbravatski zanat i zaposlio se u fabrici ILR u Železniku. Njegovo životno opredeljenje ipak nije bio metal i posao za koji se školovao. Iako je ceo svoj radni vek proveo u fabrici na raznim poslovima, od magacionera do komercijaliste, njegova interesovanja su bila šira i sva sreća da je bilo tako.  Za njega danas možemo reći da je bio jedan od prvih hroničara našeg sela. Njegovo opredeljenje je prevashodno bio fudbal, valjda i zbog toga što je mlađi brat njegovog dede, Cija Miljković, bio jedan od prvih fudbalera u selu i čovek koji je prvi doneo pravi kožni fudbal u selo . Z.M. je napravio prve korake u podmlatku  Sremčice da bi vrlo brzo postao i fudbalski sudija. Kasnije je postao delegat pri FSB i tu funkciju je obavljao dugo godina. O tom razdoblju njegove mladosti i života danas se prepričavaju razne anegdote, a često je i sam govorio o svojim dogodovštinama. Vrlo rano je postao saradnik lista Sport i ta saradnja je trajala sve dok se taj list nije ugasio. Bio je prvi čovek koji je pisao o našem FK, obaveštavao sportsku javnost o događanju u Klubu, slao izveštaje sa utakmica. Ponekad je u svojim izveštajima bio i oštar a ponekad je znao i da kroz neku vrstu šale iznese svoj stav koji se ne bi mnogo svideo sagovorniku. Tako je stekao i nadimak „oštro perce“ Pisao je i o drugim klubovima u okolini i tako zaradio još jedan nadimak, „dežurno uvce“. Na taj način  postao je poznat, stekao mnogo poznanika i prijatelja. Bio je jedno vreme i sekretar Kluba. U to vreme, mladom i poletnom, nije bilo teško da vođen nekim novinarskim instiktom ode čak do Osijeka i Belišća  da na licu mesta u fudbalskim organizacijama  dođe do određenih podataka koji razotkrivaju nepravilnosti u radu i koji donose korist njegovom Klubu. Pamtio je dobro i pamtio je mnogo. Mogao je do u detalja da vam ispriča šta se na tom i tom sastanku dogodilo, ko je šta rekao i uradio. Skoro, ni mesec dana nije prošlo  kako smo se dogovorili da jednom, kad to situacija dozvoli, ispriča kako je došlo do toga da Sremčica tamo negde sredinom sedamdesetih pobedi rezultatom 13:1. Znao je i šta je posle toga bilo, ko je odgovarao i ko je stavio tačku na taj događaj.

Pisao je i članke  za Večernje novosti o događajima u selu, problemima  urbanizacije, Rakinoj bari.

Druga njegova ljubav bila je fotografija. Često je sa sobom nosio jedan mali foto aparat marke Smena  i snimao scene iz našeg svakidašnjeg života. Da nije bilo njega i tog njegovog aparata da li bi danas mlađe generacije znale kako je izgledao naš Dom koji je srušen 1974. godine, centar Sremčice i mi u njemu, u mladosti. Mnoge fotografije sa fudbalskog terena, stara zgrada ekonomata na igralištu, atmosfera u publici.  Da je sve to što je radio, pisao i fotografisao, sakupio i sistematizovao na jednom mestu, bilo bi to jedno obimno i pouzdano svedočanstvo o vremenu, selu i životu u njemu u drugoj polovini 20. veka.

Poslednjih godina, iako se teško kretao, iznenadio bih se kad mi kaže da je bio u tom i tom selu, na toj i toj utakmici. Veliki deo dana, poput starih boema, provodio je u Malom proleću u centru Sremčice. Bio je pun priča, ponekad toliko opširan da vas je dovodio u cajtnot, ali njegovo pamćenje ga je na to teralo. Svoj život je proživeo onako kako je hteo i kako je morao. Nije nikome naudio i nikome nije ostao dužan, niko ne može da upre prst u njega i da kaže da je bio prevarant ili loš čovek. Ako je nekome ostao dužan onda je ostao dužan sebi i svom životu.

Nek mu je laka zemlja i slava mu.