IZ NAVIJAČKOG UGLA

Opet me put navede na Adu, na utakmicu Sremčice i Radničkog iz Obrenovca. Ne , nisam slučajno nabasao. Odluka je već bila doneta u nedelju posle utakmice protiv Stepojevca, na kojoj se još jednom potvrdilo moje uvreženo mišljenje da se zanimljiviji fudbal igra na zonskim i srpskoligaškim  terenima nego na  prvoligaškim. Da obrazlažem nema potrebe, a možda je to samo varljivi utisak zbog dugogodišnjeg odsustva sa prvoligaških tribina. Dakle otišao sam svesno da bih proverio može   li Sremčica da pruži dve dobre partije  u ritmu nedelja- sreda. I na osnovu svega viđenog mogu da kažem da može.

Kad u poslednja dva kola pobediš ekipe iz gornjeg dela tabele, stekneš pravo da se nadaš da je opstanak Kluba u Srpskoj ligi „Beograd“, moguć, ali pod jednim uslovom. Da nastaviš sa igrama kojima si ostvario ove vredne pobede, da pokušaš još bolje, ako je to moguće a čini se da ima prostora i za takav iskorak.

Utisak je  da je povratak šefa stručnog štaba Bojana Mijailovića, posle kraće bolesti, podigao ekipu i ulio joj dodatni elan. Postavkom igre, taktičkim finesama i odnosom igrača prema zahtevima stručnog štaba došlo se do igre u kojoj se činilo da igraju dva tima sa sasvim drugačijim položajem na tabeli, kao da je Sremčica u samom vrhu a Radnički u donjem delu. Doduše, ovakav utisak  se  odnosi na prvi deo utakmice u kome gosti nisu šutnuli na gol protivnika, dok je domaća ekipa postigla dva, reklo bi se, lagana gola. Planeri ova dva pogotka bili su S. Mladenović i Ivelja a egzekutor Đurić. Dvojica igrača na sredini terena, ispred zadnje odbranbene četvorke  u timu Sremčice, Mladenović I. i Milićević svojim kretanjem, borbenošću i efikasnošću u ostvarivanju svojih zadataka, navela su me na pomisao  da bi ovaj duet mogao uspešno da kvari i igru Reala a kamoli nekog člana srpske lige. Odbrambena četvorka u sastavu Sremčice nije dozvolila da se posle utakmice zažali što u timu nije bilo Dimića i Stojanova. Filipović je bio siguran na golu, što je manje –više poznato, ali sam se iznenadio koliko je u stanju da loptu degažira po visini  i daljini. To mi je postalo pasija, da gledam koliko lopta leti daleko. Valjda i zbog te lako merljive veličine, zbog one linije koja obeležava sredinu terena, na nekih pedesetak metara od gola. Po tom elementu Filipović je u samom vrhu svetskog fudbala. Kad smo već kod šutiranja, na utakmici protiv Radničkog doživeo sam još jedno iznenađenje, a to je,  koliko Šekularac može snažno da udari po lopti. Kad je u drugom poluvremenu raspalio po lopti sa nekih tridesetak metara, a lopta samo za koji santimetar mimoišla raklje gola, pomislio sam. Ovaj dečko ni po čemu ne podseća na svog slavnog prezimenjaka, ni po konstituciji ni po igri, ali u jedno sam siguran. Ima jači šut nego što je imao onaj Šekularac. A ovaj u timu Sremčice baš napreduje. Nije ni nalik onom iz jesenjeg dela. Ovaj prolećni je mnogo bolji. Miša Vasiljević nikad ne omane. Ušao sa klupe  ili počeo od prvog minuta, uvek je na visini. Centaršut mu je savršen, bilo da je u punom trku ili iz mesta. Pogotovo ovaj drugi, malo prostora a lopta odleti daleko.  

ReplyForward