KAD SAN POSTANE JAVA

Juni je mesec raznih čudesa . To je mesec  đačkih rastanaka, mesec polaganja ispita, mesec  u kome se u poslednjem momentu popravljaju ocene, mesec malih i velikih matura, prijemnih ispita. Imala je i Sremčica jedno svoje odelenje maturana  koji su polagali veliku maturu. Ispit se sastojao iz praktičnog rada na terenu u Stepojevcu, a glasio je kako : Kako se na krilima pobede  od 1:0 ostvarene  u prvoj utakmici u Sremčici plasirati u viši rang. Kako kad  ni jednoj Barseloni  pobeda  od čak  3:0 na domaćem terenu nije bila dovoljna da sačuva prednost u Liverpulu, i posle te utakmice svaka pobeda u prvoj utakmici  posle koje sledi revanš ne deluje dovoljno ubedljivo bilo o kojem stepenu takmičenja se radi, već  budi veliku sumnju i donosi silnu strepnju. Veče pred odlazak u Stepojevac , mentor Saša Stojadinović okupio je u klupskim prostorijama svoje pulene radi teoretske obuke. U zamračenoj  sali  gledao se film o Stepojevcu, klubu koji je pre dve godine rastužio fudbalsku Sremčicu  i ostavio je u Zonskoj ligi da vida rane, da se prestrojava i mašta o nekom boljem vremenu. I ta bolja vremena su stigla a komedijaš slučaj je udesio da se opet posle dve godine na istom zadatku nađu isti rivali, Sremčica i Stepojevac. Čini se da je u reprizi, uostalom kao i u svakoj reprizi bilo manje naboja nego pre dve godine, ali ipak dovoljno nespokojstva i neizvesnosti  za hroničnu nesanicu iako je rezultat posle prve utakmice bio pozitivan a protivnik ne baš na nivou tima iz 2017 godine.

I počeo je susret u sredu tačno u 17 časova na jednom od najlepših stadiona  kad su u pitanju “mali beogradski tereni”.  Stepojevac  i nije varošica sa previše fudbalskog  entuzijazma, ali rezultat iz prve utakmice garantovao je uzbudljiv susret a mesta poput V. Crljena, Vreoca, Lazarevca te Baroševca uvek su bila zainteresonana za fudbalska zbivanja I mnogima nije bilo teško da se nađu na tribinama u Stepojevcu. Sa druge strane ni beograđanima nije bio daleko Stepojevac, te su na tribinama viđeni ljudi iz FSB, iz FK Zvezdare, Zvezde iz MML, Hajduka sa Liona, Radničkog NB, Grafičara, Umke, Velike Moštanice, Rušnja.  Ipak, najbrojniji su bili fanovi Sremčice, strpljivi, uporni i na neki način već frustrirani, ali uzdajući se u onu uzrečicu “treća sreća”.  A trener Saša Stojadinović  juče je najviše poverenja, bar prema početnoj postavi imao u sledeće svoje pulene. Na golu je očekivano bio Brković, desno Radović a levo Ristivojević. Brkić I Milošević su bili centralni bekovi a sredinu terena je poverio  M. Saviću, Jeremiću i Rakiću. Zaduženi za ugrožavanje protivničkog gola su bili Sekulić, Mrđenović i Mladnović. Početak utakmice je pripao Sremčici. Poučeni da pritiskaju protivnika kad je u posedu lopte, fudbaleri Sremčice su dosledno poštovali i činilo se da protivnik nema adekvatan odgovor na taktiku koju je spremio strateg Sremčice. Mladi Mrđenović , koga većina navijača Sremčice gotovo da i ne poznaje,  mogao da se proslavi. U 10. minutu   je na ivici šesnaesterca je uspeo da se oslobodi protivnika, stvori sebi prostor za šut, ali njegov udarac je otišao preko gola. Drugi put je opet bio u prilici da postigne pogodak kad je ubačenu loptu sa strane glavom poslao  tik uz golmanov desni ugao. Iako je utisak bio da je Sremčica organizvaniji i fizički bolje pripemljen tim, domaćin je u prvom poluvremenu uspeo dva puta da ozbiljno pripreti golmanu Brkoviću. Oba puta je mladi golman Sremčice zhvaljujući svom dobrom refleksu uspeo da otkloni opasnost. Poluvreme je završeno rezultatom 0:0 I činilo se da protivnik nema dovoljno raspoloživih sredstava kojima bi mogao da naudi ovakvoj Sremčici. Ali fudbal je igra koja svakog  trenutka može sve da demantuje. Kad ti se učini da je nešto nemoguće igraj na to da je ipak to moguće i čak možda i najverovatniji budući događaj. Tako je i pisac ovih redova pomislio da domaći tim ne može ni na koji način da ugrozi gol Sremčice, ali je posle nekoliko minuta golman Brković morao loptu da vadi iz mreže. Bio je to šok za sve gostujuće navijače i velika radost za sve koji nisu navijali za gostujući tim. Šta sve čoveku tada prolazi kroz glavu odražava se na licu kao očaj i neverica. Strah od lošeg ishoda ti se uvuče pod kožu i moliš se bogu da ti sad, baš sad pomogne a posle kako bude. Jer mnogo truda, znoja,nade i novca visilo je nad provalijom.  I onda trener Saša povlači prvi potez i u igru uvodi  Bojića. To je onaj momak koji je po drugi put među Srbima, pardon, među Sremljanima.  Stigao je zimus kao veliko pojačanje i čovek koji bi i onako efikasan tim Sremčice u jesenjem delu prvenstva, u prolećnom delu učinio još efikasnijim. I počeo je dobro ali se na nesreću u trećem kolu povredi i ta njegova povreda bude nekako neprimećena, jer se radilo o povredi na samom kraju utakmice i to o povredi zadnje lože, povredi koja vas jednostavno ukoči, pri tome nema spektakularnog pada, jauka, gipsa i drugih manifestujućih znakova. Dugo se čekalo na njegov povratak, trener je bio nestrpljiv, članovi uprave takođe. Špekulisalo se čak i o nekakvom bojkotu. Trpeo je Bojić kritike sa svih strana, delovao utučeno, ali ipak nije odustajao. Verovalo se da on jednostavno ne želi da pomogne. Ali na kraju je preovladao zdrav razum i jednostavna fudbalska logika. Koji to fudbaler ne bi voleo da igra u timu koji je na pragu istorijskog uspeha a da je u prilici da još igra i jednu od glavnih uloga? Ali da se ipak ne udaljavamo mnogo od glavne teme tj. utakmice sa Stepojevcom. Po ulasku Bojića u igru videlo se da je Sremčica odlučnija da utakmicu reši u regularnom toku nego da sve prepusti kocki zvanoj penali. Često pomislim i nalazim neku sličnost između tima Crvene zvezde sa kojom je Miljan Miljanić osvojio tri uzastopne titule državnog prvaka, tamo negde sedamdesetih godina, i ove današnje Sremčice. Imala je Zvezda tada jednog igrača od koga je u mnogome zavisila njena igra ali još više njeni razultati. Taj čova je bio Dragan Džajić i on je mogao jednim potezom da prelomi utakmicu. Jedan beg, jedan pravi centaršut i 1:0 za Zvezdu. Ima i Sremčica danas jednog igrača od koga njeni razultati danas zavise ništa manje nego nekad Zvezdini od DŽajića. To je Steva Mladenović. I kad se Mladenović  juče dokopao lopte nekih sedam osam minuta pre kraja utakmice i krenuo put protivničkog šesnaesterca bio je praćen od dvojice protivničkih igrača. Kad je još krenuo korak dva dalje, bio je praćen već od trojice ili četvorice. Kad je došao do same korner linije, dvojica čuvara su već bila na zemlji sa spoljne strane gol linije. Tada je Mladenović poput čarobljaka pronašao prazan prostor za svoju ubitačno preciznu loptu. A tu loptu koja je išla paralelno sa gol linijom sačekao je niko drugi nego ….Bojić, naravno. I da budemo iskreni, drago nam je zbog tog malog.

Bojić postiže izjednačujući gol

.U tom trenutku kad je loptu prebacio preko gol linije iz njega je istekao sav čemer i gorčina koja se taložila danima unazad. Tako je valjda bilo suđeno. A šta reći o ostalima iz tima, trenerima i igračima. Kako su oni doživeli  taj pogodak? Pa ta slika ne zaostaje ni malo za onim slikama koje gledamo kad se osvoji svetsko prvenstvo u fudbalu ili liga šampiona.

Luku su savladale emocije, teši ga Medan rečima: Šta ti je, pa prošli smo dalje. Čini se da je i Steva pustio neku

 Mnogima će sreda, 19.06.2019 ostati u trajnom sećanju, jer je to dan kad su oni uspeli  kao akteri baraža za popunu Srpske lige Beograd, da Sremčicu uvedu u najelitnije amatersko fudbalsko društvo, odnosno u  Srpsku ligu. Mnogima od njih će to biti i najveći uspeh u karijeri a iako ne bude to najveći uspeh, onda znači da su imali baš uspešne karijere. I šta na kraju reći. Brković na visini zadatka, pouzdan preko cele godine, juče spasao dva zicera. Stevan već prekaljen borac, mogao bi da igra na gotovo svakom mestu, juče veoma zapažen. Ristivojević  kao na oprugama, spreman da opasno usprinta u protivničko polje ali i kadar da se na vreme vrati. Brkić standardno pouzdan, ne gubi duele u skoku a čvrst na zemlji. Milošević vidno napredovao, postao već ozbiljan igrač a tako mlad. Savić razbijač bez mane i straha, bez njega tim nema dovoljnu čvrstinu. Jeremić kontrolor saobraćaja na sredini terena. Rakić jedelovao kao osmak među šestacima. Njegov dug a čvrst korak nedostajao je ovom timu. Svi se slažu u tome da je bio jedan od najboljih u baražu. Sekulić ponovo vihoran na desnoj strani, podsetio je na najbolje svoje partije iz jesenjeg dela. Mrđenović, otkrovenje baraža, veoma pokratan  i  sposoban da namuči svakog čuvara.  N. Bojić…o njemu je već  sve rečeno. A Steva Mladenović….Ako bi tražili najboljeg igrača na današnjoj utakmici onda je to svakako …Steva Mladnović, Steva Mladenović ta nerešiva fudbalska enigma.

grlimo se, ljubimo se, skoro svaki dan, tako je to u Sremčaji
Ceo razred posle položene velike mature: gornji red: Mrđenović, Filipović, Sekulović, Perućica, prof. Saša Stojadinović, Sekulić, Pajić, Skadrić; drugi red; Ristivojević, Brković, Boban Savić, Vasiljević, Jeremić, Mladenović, prvi asistent Saboljev; donji red: Rakić, Zajić, Medan, Milutinović, Milošević, Radović, M. Savić, Brkić, Bojić

Mnogi noćas u Sremčici nisu spavati jer su imali ozbiljan razlog za slavlje a i oni koji nisu na vreme stigli svojim kućama  imali su  dobar alibi. Ne ulazi se u Srpsku ligu  baš svake godine a ni svake pete ili šeste. Ovo je treći pud da se Sremčica u svojoj istoriji  nađe u trećem rangu  takmičenja  u državi. Prvi put je to bilo 1994, drugi put 2001 i posle sedamnaest godina opet u ligi koja joj i priliči. Nadamo se da će od ove godine, Sremčica zrela i iskusna kao klub, postati višegodišnji  član najelitnijeg beogradskog amaterskog fudbala.

trener Saša se bori za malo vazduha
Kao na kraju svake trke-Veljko Jovanović otvara šampanjac