MOŽE LI TEŽE?

Ni 5 sati posle završene utakmice u M.M.Lugu mira nema. Za infarkt i golemu tugu, kao po pravilu ove sezone, Sremčica  izvuče(opet) deblji kraj. Teško je naći reči i opisati  kako su posle utakmice izgledali naši igrači, treneri i navijači. U duel, u koji su svi nabrojani polagali velike nade ušli su Filipovic, Bjelanović, Ratković, Petrić, Stojanov, Bogdanović, Jovanovic, M.Filipovic, Kuzmanović, Djuričić i Popović. Ušli i brzo počeli da te nade gase. Nemamo zvanični protokol sa utakmice, ali otprilike se igrao 25.minut kada je prodor zapaženog desnog krila Vukojevića ispratio “kolega” sa druge strane i sa 2 metra samo zakucao loptu u gol. Ni početak drugog dela nije bio bolji. Te neke lopte koje se na svakom meču odnekuda “same” pojave u našem šesnaestercu ni danas nisu izostale. Centarfor domaćih je bio spreman za takav scenario i sa 5 metara loptu poslao ispod Filipovića. Pomislismo svi, gotovo je, svi osim igrača u crveno plavom. Petorica svežih (dvojica od starta,Perućica i novajlija Knežević, a trojica kasnije, Milisavljevic,Sremčević i Kilibarda) uneli su živost, krenule su akcije, ginulo se u tim trenucima za svaku loptu i Djuričić je preciznim šutem sa 10-ak metara po zemlji uspeo da smanji. Zvezda se opredelila za kontre i iz jedne takve u tri sekunde propustila dve opasne prilike. Prvo je Roki odlično odbranio, a odmah potom lopta se odšetala pored same stative. Oni svoje promašiše, ali naš maestro fudbala Nikola Stojanov nije. Igrao se 86.minut kada je glavom zakucao loptu za 2:2 i izazvao retko vidjenu erupciju radosti brojnih simpatizera gostiju. Kakav tuš, kakva nagrada, kakva sreća… A mogla je biti i veća da je samo tri minuta kasnije neko od špiceva postavio nogu lopti koja se kotrljala paralelno sa linijom domaćeg gola. Za to vreme Zvezda nije nešto mnogo ni pokušavala, ali jedna lopta je nekako krenula ka našoj polovini. U prevelikoj želji da otklone i tu poslednju opasnost Ratković i golman Filipovic nesretno i nespretno su naleteli jedan na drugog. Napadač Zvezde, koji je sve to vrebao, loptu je dobio kao na tacni i doveo do već opisanih scena očaja sa početka teksta na jednoj strani i delirijuma sreće na drugoj. Taj pristup, taj odnos, to iskorišćavanje domaćeg terena tokom svih 90 minuta, igra konstantno na ivici faula ili uz faul, trebala bi da bude reper za naše momke. Nisu nama problem gostovanja, problem je kad se bodovima kockaš na domaćem terenu. Problem je i kad na osam utakmica Sremčice pola igrača sve odigra dobro, a pola odigra sve loše i nikom ništa. Sve i dalje ostaje po starom. Dokle? Možda dok ne zašijemo drugo mesto otpozadi ili dok ne prigrlimo olako i fenjer, kao da smo brzo zaboravili koliko je krvi i znoja trebalo da se nadjemo u toj Srpskoj ligi..  Momci, treneri, navijači, u nedelju dolazi BASK, ali da dolazi ne BASK nego i BSK i Jugoslavija zajedno iz onih vremena ili Partizan i Zvezda iz ovih sada – alternative nema. Kopajte, trčite i gurajte ako treba, ali pobedite! Pokažite svima ono što svi kojima je Sremčica na srcu i dalje misle, da vi jeste i za ovu ligu i za ovaj klub. A posle, kad prodje utakmica, kao danas Zvezdić, trčite i rukujte se sa svim Baskovcima. To je i vaše i pravo stratega iz Mokrog Luga. Oni u 90 minuta jesu uvek bili na granici, ali granicu prešli nisu. Svi osim jednog. A taj jedan nije trebao. Baš na ovim stranicama pre dve nedelje poželela je FK Sremčica puno sreće Stefanu Maksimoviću. I danas smo ga sa tribina, jer njega jedino znamo, gledali sa simpatijama i poštovanjem. A onda, po završetku meča, erupcija besa, mržnje, vredjanja, na sve što ima veze sa klubom u kojem je do juče igrao. Sve i da je jedan pojedinac nešto rekao i da je to (samo) on čuo ova reakcija je bila neprimerena, nepotrebna i šokantna. Stefane, ti ćeš u ko zna čijem još dresu igrati protiv Sremčice ili ćeš doći u Sremčicu. Za tebe, koji si bar na nekoj utakmici igrao u klubu koji mi volimo, sportska vrata su uvek otvorena i bićeš dobrodošao. Ona druga, ljudska, na žalost,  juče si sam sebi zauvek zatvorio. Sremčica i ovom prilikom čestita domaćinu na pobedi, zahvaljujemo se na korektnom dočeku, a sudiji Vasiljevicu, uz sitne greške, na hrabrom i fer sudjenju.

Dejan Tanić

ReplyForward