MUKE NA ZELENOM TEPIHU MAKIŠA, Lokomotiva-Sremčica 2:3 (0:2)

SREMČICA: Filipović, Kilibarada, Rebić, Bogdanović, Stojanov, Milićević (od 55. Ugrica), I. Mladenović, Šekularac (od 90. Arsenijević), Đurić, Ivelja( od 63. Popović), S. Mladenović(od 55. Dimić). REZERVE : Radičević, Rajković, Popović, Ugrica, Arsenijević, Vasiljević, Dimić: Strelci za Sremčicu, Ivelja 2, Đurić

Sve je na početku izgledalo jednostavno i lako, sve dotle dok nisu pomislili „lako ćemo“. A onda, videli smo, i nije bilo baš kako se na počektu činilo. Nije prošlo više od pola sata od početka utakmice a Sremčica je već obezbedila sigurno vođstvo od 2:0. Najpre je Šelularac dobro centrirao sa leve strane  na prvu stativu, tu se našao pokretljivi Ivelja koji iz takve pozicije ne maši. Malo se odvojio od zemlje, tek toliko da loptu zahvati čelom i da je smesti u gol. Drugom golu Sremčice prethodila je najlepša akcija na utakmici. Igralo se na desnoj strani prema golu Lokomotive. U šesnaestercu se lopte dokopao Đurić. Kad se mislilo da će sa loptom da krene prema korner liniji rolnuo je loptu unazad prema Ivelji koji mu je utrčavao sa leđa. Razmahani Ivelja je krenuo korak dva prema sredini gola, usledio je strahovit udarac, golman je već bio savladan, ali se na liniji gola našao štoper domaćeg tima kome nije preostalo ništa drugo nego da loptu prebaci preko gola. Učinio je to rukom, drugačije se nije moglo, a za takav gest sudija Ržić nije mogao   da mu ne pokaže crveni karton. Dakle, gotovo od samog početka Sremčica je imala igrača više. Pomislili smo da je to dobro, jer će očekivanu pobedu ostvariti sa znato manje snage s obzirom da u sredu, 26. maja, igra u finalu  Kupa protiv Radničkog sa N. Beograda. Valjda su tako mislili i igrači i počeli su na neki svoj način da otaljavaju igru. U tome im je pomagala  i ranjena ekipa Lokomotive koja nije pokazivala naročite ambicije u napadu. Bilo je još nekih šansi za Sremčicu, a kolosalnu je propustio Đurić kad je u jednom napadu bio u dilemi da li da pošalje loptu slobodnom  S. Mladenoviću ili da sam završi akcijju. Odlučio se za drugo rešenje, pokušaj loba istrčalog golmana Petrovića, i za neki santimetar pogrešio.  Tako se i završilo prvo poluvreme.

Početkom  drugog poluvremena u timu Sremčice nije bilo izmena. Pretpostavljamo da je ideja trenera Višnjića bila da istim igračima pruži priliku da odigraju još desetak minuta, da se eventualno postigne još neki gol a da potom izvede svoje glavne adute iz igre da bi ih sačuvao za sredu. Međutim, tako nisu mislili igrači Lokomotive. Osetili su da tu negde između redova Sremčice ima i te kako prostora i za njih. Počeli su opasno da ugrožavaju gol Sremčice, opasnije nego dok ih je bilo jedanaestorica. Šta se  događalo u odbrani Sremčice, ko je grešio a ko nije stizao da ispravi greške, pitanje je za neku dublju analizu. Jedan trenutak  neodlučnosti  golmana i odbrambenog igrača gostiju trajao dovoljno   dugo da se između njih ubaci protivnički igrač i da golmanu Filipoviću nije preostalo ništa drugo nego da skrivi najstrožu kaznu. Desetka domaćih, Vukićević, jedan od najboljih aktera meča bio je dovoljno lucidan da oštrim udarcem po sredini gola smanji razultat na 2:1. Dobro, događa se i vrhunskim ekipama da prime gol sa igračem više, ponekad i sa dvojicom, fudbal zna da kazni kao što zna i da obraduje. Međutim, Lokomotiva ne posustaje, vidi da može, ali i želi  do drugog gola. Stvaraju i šanse, ali niko to ne shvata ozbiljno, igrači gostiju, trener, gostujući navijači. Neozbiljnost se i u životu plaća a kamoli u fudbalu. Usledila je brza akcija domaćih fudbalera, ponovo oštar udarac Vukićevića sa nekih desetak metara i golman Filipović je po drugi put savladan. Rezultat izjednačen 2:2. Slast navijanja leži u poistovećivanju sa svojim timom, igračima, mišljenju da sve što radi tvoj tim i tvoji omiljeni igrači rade to i uz tvoju svesrdnu pomoć. Diviš se sjajnom potezu kao da si ga i sam izveo. Posle izjednačujućeg gola nikako ne bih želeo da budem u koži  igrača Sremčice. Negodovanje s tribina, odsustvo ideje kako promeniti stanje na terenu, kako prevazići nastalu nelagodu. Treba se izboriti sa svim tim nedaćama, ali to je i put sazrevanja. Kad pritisak postane gotovo nepodnošljiv treba gajiti nadu da će da  iskrsne nešto što može da promeni tok stvari. Trener Višnjić posegao je za izmenama, u igru su ušli Ugrica i Dimić, a van terena su se našli S. Mladnović i Milićević. Desetak minuta kasnije umesto Ivelje ušao je Popović. Novi igrači u timu nisu počeli na najbolji način, ali su kasnije svojom svežinom uneli prevagu. Počela je Sremčica da napada, ređale su se ozbiljne akcije jedna za drugom, ali se dosta i mašilo. Šekularac, Popović, Đurić, nije ih tela lopta. A onda je Ugrica, dvadesetak metara pre kraja utakmice, gotovo šunjajući se na prstima dosta lagano probio po levoj strani, došao skoro do stative a onda uputio povratnu loptu prema Đuriću. Ovaj je dobro nanišanio i preciznim udarcem po zemlji postavio konačan rezultat, 3:2. Kraj neočekivanim mukama, ali valjda je tako moralo da bude.