(Ne)moguća misija

I peti poraz zaredom pretrpela je danas Sremčica. Posle tri utakmice bez postignutog gola danas smo bar jednom uspeli da se radujemo istom, i to vodećem, ali do kraja i na kraju vratilo se sve na dobro znanu priču. Za razliku od nekih prethodnih utakmica ekipa u sastavu A.Filipovic,Bjelanovic,Ratković,Bogdanovic,Stojanov,Milićević(Knežević),Jovanovic,M.Filipovic(Milisavljević),Kuzmanovic(Vasiljević),Djuričić i Ivelja(Popovic) nije danas dominirala, nije stvarala (i mašila) šansu za šansom, ali se nije ni povila pred silnim domaćinima. Uprkos lošem startu BSK je po imenima sigurno medju tri najjače ekipe u ligi, dovoljno je za sve koji malo duže i malo više prate beogradski fudbal izdeklemovati napadački triling: Ugrica, Svetličić, Žmirić. Ipak, nije išlo i pre dva kola trener Zvezdić je iz M.M.Luga stigao u Borču i opet naleteo na Sremčicu, a u 30.minutu sigurno se dobro zamislio. Posle silovitog prodora Bjelanovića i nepropisnog zaustavljanja u 16-ercu, Djuričić je sa penala dao veliku nadu polovini tribine koja je stigla sa sasvim drugog kraja grada – 0:1. Kad bi sada izdržali do poluvremena, pomislili smo…, ali avaj, centaršut sa desne strane pokušao je da ukroti golman Filipovic. Na istu loptu krenuo je i napadač domaćih i na kraju nijedan nije stigao do nje, ali je zato jedan uobičajeni kontakt, bez neke ni snage, Uroš Ržic iskoristio da brže-bolje “vrati” penal. Iskusni kapiten Žmiric rutinski poravnava na 1:1. Drugo poluvreme krenulo je mnogo življe, konkretnije i sa jedne i sa druge strane i u tih prvih 15 minuta bili smo sigurni da će neko prelomiti utakmicu. Da li Svetličic kada mu je sa 5 metara Roki panterskom intervencijom skinuo čist gol, da li Luka Milisavljević koji je sa slične udaljenosti neometan šutnuo pored stative. Imali su BSK-ovci i slobodan udarac sa 20-ak metara, ali je golman Filipovic opet napravio paradu dok je Kuzmanovic na drugoj strani mlako šutnuo sa 13-14 metara… I umesto da taj neki fudbalski, lep potez prelomi meč, presudu je rešio da napiše sudija Ržić. Trudimo se na ovim stranicama da budemo objektivni, uvek se i ogradimo da je bez gledanja snimka teško da neku situaciju procenimo, ali dodeljivanje drugog žutog kartona za faul u kojem bi i za prvu opomenu trebalo dobro razmisliti, potez je i odluka koja u najmanju ruku pokazuje nedostatak i znanja i fudbalskog takta sudije, koji nam u četiri kola dva puta sudi(!?), istog onog koji protiv BASK-a nije uvažio  signaliziranje ofsajda svog pomoćnika pa onda iz te akcije ispao jedini gol za odluku. Nije ovo mesto za kukanje. Sremčica treba i mora i u ovako teškim momentima da ostane uzdignuta i pruži ruku domaćinu, ali pitanje je da li je izbacivanje najboljeg i najstandardnijeg igrača crveno-plavih Nikole Stojanova uticalo na krajnji ishod? Odgovor je zaista suvišan. Ni brza reakcija trenera Šimičića i ubacivanje Vasiljevića umesto špica Kuzmanovića nisu, na žalost, pomogli da do kraja bude čak i ubedljivih 3:1. Sada Sremčica jednom nogom staje na mesto na kojem velikim slovima piše “Zona”. Motiva ipak ne sme da nestane. Moraju ovi momci da shvate da bi opstanak u ovoj situaciji bio ravan podvigu, ravan slavlju koje je bilo pre 2 godine kada smo ušli u ovu Srpsku ligu, da bi postali heroji ovog mesta koje kao i oni sami (a kako je to lepo nedavno definisao novinar Žarić u emisiji “Oko magazin” posvećenoj našem klubu) ne živi od fudbala, ali živi za fudbal! Ko to shvati, ko na taj način doživljava crveno-plavi dres, treba da ostane i da se bori do kraja, a opet bez velike tenzije i moranja. Ko nije spreman da u ovoj istoj Sremčici eventualno ostane i u  zoni da igra, bolje da se odmah pozdravi. U zimskoj pauzi klub mora dobro da razmisli i da ostavi stare igrače, a naravno i pojača se novima koji su spremni za svaku opciju na leto. Isto naravno važi i za trenera(e). Pre toga ostaje da se fokusiramo na prvu sledeću utakmicu, a ona je protiv dobro poznatog rivala, gde motiva ni želje ne sme da izostane, gde moramo svi da se ujedinimo, da se baš tada pobedi i da baš od Zvezdare vratimo osmeh na lica i krenemo u (ne)moguću misiju.

Dejan T.

ReplyForward