NOVAJLIJA PREŽIVEO U SREMČICI – Sremčica- Zvezda 2:2 (1:2)

Nije više važan rang. Postoje utakmice na najvišem nivou na kojoj ima toliko beznačajnih trenutaka, da ćete takve utakmice vrlo brzo zaboraviti. Postoje i one male, ali bogate događajima, da će vam dugo ostati u sećanju. Jučerašnja utakmica između Sremčice i Zvezde iz Konatica meni će ostati u sećanju kao paradigma fudbalske sreće,odnosno nesreće. Jer čoveku posle utakmice mogla je da padne napamet i sledeća misao: Ta Zvezda ne nosi to ime zabadava, mora da ima neke veze sa zvezdama i reklo bi se, posle svega viđenog, da je rođena baš pod nekom srećnom zvezdom. Kako drugačije da se objasni sve ono što se u poslednjih dvadesetak minuta događalo pred golom gostiju a da lopta nije prešla preko gol linije. To vam je kao da prođete kroz kišu metaka a da vas ni jedan ne ubije. Samo sreća, ništa drugo. Doduše, dva puta ste pogođeni, ali ste preživeli. Nije Zvezda iz Konatica tim za potcenjivanje. Isprsila se u prvih pola sata u sred Sremčice i uspela da postigne dva gola u prvih desetak minuta. Od sredine prvog poluvremana se igra gostiju svela uglavnom na odbranu svog gola.

Šta reći za domaći tim. Imali su juče idealne uslove i idealnog protivnika da u trećem kolu ostvare prvu pobedu, nisu uspeli. Ne može se reći ni da su slabo igrali, naprotiv, bili su mnogo nadmoćniji od svog protivnika. Nema više ubacivanja onih dubinskih lopti nasumice koje postaju lak plen odbrane gostiju. Naprotiv, demostrirali su igru kratkih pasova, igru poput nekadašnje Barselone, a publika takvu igru voli. Da se naslutiti kakav bi to mogao biti tim kad se još više uigra i kad stekne potrebno samopouzdanje. Uspeli su i da postignu dva gola a opet da ne pobede. Stvar je za analizu. Bez namere da posle utakmice pametujemo i da dajemo nekom savete, jer za to nema ni potrebe, ali smo uočili i neke očigledne slabosti. Pre svega, protivnik lako dolazi u šansu da postigne gol. Kao da nema dovoljne čvrstine i uigranosti u odbrani, ali ni odgovarajuće pomoći istoj od strane veznih igrača. Izostaju i šutevi sa distance, kao da se postizanje gola na taj način ne važi. Juče smo mogli da registrujemo samo dva takva pokušaja, jedan u prvom i jedan u drugom poluvremenu. A u svakoj igri sa loptom odlučuju udarci, odnosno šutevi. Ako nema pokušaja nema ni pogodaka. Primer: Znamo da kapiten Sremčice, I. Mladenović ima odličan udarac, a često je u prilici da to i demostrira, ali to mu izgleda i ne pada na pamet. Kao da je zaboravio na taj segment svoje igre i sveo je na oduzimanje i predaju lopte. Doduše, to radi zaista dobro, ali treba ponekad i opaliti po lopti, a na svakoj utakmici se ukažu bar dve- tri takve prilike.

Dakle, na kraju šta reći? Još jedan neuspeh, ali i mnogo naznaka da je u pitanju rađanje jednog tima koji može da pleni i igrom i ponašanjem. Šansa je već u nedelju, takoreći na vrhu Beograda, u Kumodražu. Sremčica taj teren pamti više po dobru nego po lošem.