ORILO SE „NIJE U REDU…“

Sremčica je u sredu veličanstvenom i viteškom partijom po drugi put u svojoj istoriji ušla u finale Kupa, u meču koji je, sa obe strane, po kvalitetu igre, po pristupu, na kraju, i po besprekornom ponašanju svih aktera,apsolutno bio dostojan i te poslednje i najvažnije utakmice. Suprotstavljeni trenutno po imenima možda i najjačem timu u ligi, motivisanog do neba rivala da po prvi put udje u finale i plus na njegovom terenu, male su šanse davane našem sastavu pred utakmicu. Ni trener, ni igrači, pa ni navijači nisu se razmetali bilo kakvim izjavama i najavama. Nekako bojažljivo nadali su se svi zajedno, ipak, da će velelepni semafor na stadionu u Surčinu na kraju pokazati više golova na strani gostiju. Te nade u prvoj četvrtini utakmice najviše je sačuvao golman Aleksandar Filipovic. Sa dve bravurozne intervencije nije dozvolio da Jedinstvo brzo stekne prednost.  Tek u drugoj polovini poluvremena i crveno-plavi uzvraćaju prečkom Djurića. Poziciono, disciplinovano, polako su i gosti nametali svoj ritam i svoj stil koji ih krasi i u prvenstvu, a najbolji mogući rezultat takve igre stigao je u 45.minutu. Samo je malo zakačio loptu golman Bekic posle oštrog centaršuta Djurića, taman toliko da je spusti na grudi Ugrice koji se nije zbunio i pomenutim delom tela praktično ugurao loptu u mrežu. Srčanog i neumornog Subašica zamenio je mladi i sve bolji Arsenijević, a još ranije umesto solidnog Rebica zaigrao je čovek lavljeg srca Miša Vasiljević. Na visini zadatka u trenucima silnih naleta Surčinaca početkom drugog dela bili su pouzdani i odlični Rajkovic i nebeski skakač, “čistač” svih sumnjivih lopti, kapiten Stojanov. U drugoj utakmici zaredom oduševljava nas Uroš Milićević. Svuda ga je bilo pa i u spornoj situaciji. Izbio je loptu u 54.minutu, ali i imao kontakt “noga o nogu” sa jednim od fudbalera Jedinstva. Bez namere, bez i nekog intenziteta, pogotovo bez ikakve situacije, ni u najavi, da će se nešto bitno desiti tamo na rubu šesnaesterca. Zvuk pištaljke, davao je, ako u sekundi moraš da odlučiš, 25% šanse da će bilo koji sudija da svira penal. Bilo koji, ali ne i Darko Jeknic. Onomad protiv Zvezdare u četiri sporne situacije( u dve se ispostavilo da je bio potpuno u pravu i za to se Sremčica javno izvinula) sve četiri u korist “bulki”. Sada u Surčinu u dve sporne(druga je igranje rukom posle silovitog šuta Ugrice i menjanje pravca lopti) opet, naravno, obe u korist Jedinstva. Ako je i od jednog komšije, tu iz naselja i od “našeg” čoveka-mnogo je.. Ne mora više. Sigurno je penal realizovao Popovic, a onda je nezaustavljivi ,neverovatni, motor i pokretač naše ekipe Ilija Mladenovic lupio par puta jako dlanom o dlan, okrenuo se levo, pa desno i rekao: Idemo, šta je sad, idemo dalje, uspećemo… Digli su glavu nekako momci, juče u belim dresovima. Zaplesao je Pavle Ivelja, razmahao se Ivo Šekularac, Steva Mladenovic vezivao po dvojicu-trojicu uz sebe i opet uterivao strah u kosti svaki put kad ima loptu. Naravno, ni majstori Jedinstva nisu ostajali dužni. Žmirić, Jerovic, Nikolić… tražili su samo milimetar prostora da reše utakmicu. Strašan se meč igrao. Tika Popovic je “smirivao”, a Neca Djuric terao svoje, “lepio”loptu, proigravao, iznudio korner. Vispreno je tada Šekularac propustio loptu, a Ivelja glavom sa 3-4 metra učinio da svi navijači iz Sremčice odskoče visoko sa svojih mesta – 1:2! Radost, nada, strepnja.. Ima još da se igra, plus pet(možda i više) minuta zaostavnog vremena, plus crveni karton Rajkoviću. Zaslužni, mnogo, za ovaj rezultat, za ovaj napredak Sremčice, trener Bojan Mijailovic davao je poslednje instrukcije. Golman Bekic krenuo u zadnji napad da i on skoči, a njegov kolega, danas na klupi, Mihailo Tanic, okrenuo glavu da ne gleda. Nokte su grizli i Marjan Filipovic, Peca Živanovic, sjajni Ugrica koji je otišao na zasluženi odmor. E, to je snaga ove sadašnje, da ne kažemo, nove Sremčice. Nije bilo izjednačenja. Posle iscrpljujuće borbe ostalo je samo da se ponovo zapeva “Nije u redu….”   Sada već himna, pesma koja označava da se u Sremčici (opet) nešto lepo desilo. I da u svlačionicu uskoče i Dimić, Bogdanović, Kilibarda, Radičević… E, pa momci uslikaste se danas mnogo, a i namučiste još više da (p)ostanete ekipa, da pamtite svi dane provedene u Sremčici, a tamo negde u maju pružiće vam se prilika da svako vaše ime ostane zlatnim slovima zauvek ispisano, da postanete heroji i da se pred vašom slikom generacije i generacije nekih budućih igrača klanjaju… Da znate zašto ste igrali fudbal i da znate zašto ste nekom navijaču, ako Bog da, izmamili suzu i učinili radost da konačno pipne pehar, a onda prvi put čeka hoće li mu za rivala izvući Zvezdu ili Partizan… Sanjajte momci, sanjaćemo zajedno, a do ostvarenja ginite kao do sada, igrajte za svaku sledeću loptu i sledeći napad, družite se i radujte, ne opterećujte ničim i samo pokažite svima ono što znate. Mi vam verujemo i mi vas volimo kako god da se završi..ReplyForward
Dejan Tanić