SRCE I DUŠA

Tri dana posle iscrpljujućeg finala, posle bolnog poraza i svakojakih dešavanja unutar ekipe(ispisnice Rajkoviću i Popoviću) nije bilo nimalo lako trenerima Višnjiću i Miliću da udahnu novu energiju i pokušaju da napadnu mladu i odlično pripremljenu ekipu Sindjelića. U pretposlednju bitku ove nikad duže sezone krenuli su A.Filipovic,Subašić,Rebić,Bogdanović,Stojanov,Živanović,Dimić,Ugrica,Djurić,Ivelja i S.Mladenovic. Zadovoljni su bili navijači pre svega izuzetnom borbenošću ovih momaka. Sremčica je osim toga imala i više od igre i , iako nije bilo previše prilika za gol, iz jedne od retkih uspela da dodje do prednosti. Ivelja je centrirao sa desne strane, lopta stigla do centarfora Djurića na drugoj stativi, a on je unutrašnjim stopalom uspeo da nadmudri visokog golmana Radotića. Na žalost, već u uvodnim minutima drugog dela odličnu loptu u prostor uputio je vezista “Orlića”, a 19-godišnji Strahinja Čarapić manirom bar deset godina starijeg centarfora prebacio je divnim lobom golmana Filipovića. Iako je Šekularac zaigrao već od 46.minuta, a kasnije ušao i Vasiljević itekako su se u tom drugom delu osetili tragove ljute borbe od pre samo tri dana u finalu Kupa. Pokušavali su ipak nekako naši da dodju do velike radosti, ali su šutevi malo pre pomenutog Vasiljevića glavom sa pet metara i Subašića nogom sa ivice šesnaesterca otišli za malo pored gola. Tražili su i penal iz tabora domaćih kada je half ekipe iz Bačvanske rukom odneo loptu  u svom petercu, ali sudija Katić je samo pokazao da se igra nastavi. Ni slučajno nećemo da tvrdimo ni da jeste ni da nije bio jedanaesterac, ali ono što moramo da primetimo je sa kakvom su lakoćom, počevši bukvalno od prvog kola u Mladenovcu pa zaključno sa u sredu odogranim finalom, svirani penali za naše rivale, a potpuno, dijametralno drugačija priča je bila kada treba da se za crveno-plave presudi da li jeste ili nije prekršaj za najstrožu kaznu. Ovo ne umanjuje bolju igru Sindjelića u drugom delu i pošteno zaradjen bod, ali eto, bez ikakve lične konotacije ni prema jučerašnjem arbitru, ovo smo morali da zapišemo. Ukratko, o pojedinačnom učinku juče. Roki Filipovic u nezavidnoj golmanskoj poziciji, kada ti protivnik praktično dvaput šutne na gol, nije uspeo u tandemu sa štoperom da spreči majstoriju Čarapića. U drugim situacijama,centaršuteva, ispucavanja standardno siguran. Subašić je pokazao koliko je napredovao u odnosu na neke utakmice od ranije, i dokazao da ima pravo da traži veću minutažu, uz njegovu jedinstvenu borbenost i agresivnost u igri. Rebić je zreo igrač, juče odličan pozadi, a malo još da je bio opasniji u ofanzivi, zavredio bi i veću ocenu. Bogdanovic naš najbolji igrač juče, uživanje je bilo gledati njegov osećaj za igru i prostor, “čiste” startove i hladnokrvnost na zahtevnoj poziciji, u čemu je mnogo okakšao i pomogao iskusni, pouzdani kapiten Stojanov. Dimić se borio, pokušavao da poveže redove u sredini, ali nije bio nagradjen za svoj trud i nekim konkretnijim učinkom, baš kao i agilni Ugrica kojem zavoj na glavi nije smetao da uloži maksimum snage, ali iz brojnih pokušaja i proboja po desnoj strani nijedan nije rezultirao. Za Djurića neko juče reče na tribinama: samo je jednu jedinu utakmicu podbacio u ovoj sezoni i to u sredu u finalu. Sve drugo odigrao je u velikom stilu, sa radijusom kretanja i znanjem  kakvo retko ko ima, a juče ujedno i strelac jedinog pogotka. Ivelja je biser, tehničar svoje vrste, pakleno jakog šuta levicom, treba ga samo, sa trenerske strane, i taktički pripremiti i naći mu baš najbolje mesto na terenu gde bi još više eksplodirao iduće sezone. Steva Mladenovic juče sa dva-tri prodora podsetio na najbolje dane, ali na kraju falilo je završne snage i završnog udarca za još bolji rezultat i za njega, a pogotovo  za ekipu.  Šekularac celo poluvreme, a Vasiljević polovinu, trudili se, imali želju, ali nisu uspeli da rezultat okrenu na našu stranu. Na kraju, reč i o jučerašnjem debitantu, Peci Živanoviću, dobio je sa 18 godina priliku da počne utakmicu, dobio i svaki sekund iskoristio. Sa očitom željom, ogromnim žarom, davao je i poslednji atom snage da se nosi sa svojim direktnim rivalom, a više nego duplo starijim(!), prekaljenim,41-godišnjim asom Mladenom Jovančićem. Odlično odradjen posao u defanzivi, a vidno veliki potencijal, jak udarac i lepa lopta, da se ubuduće i u ofanzivnim zadacima nešto postigne. Sa njim, sa juče opravdano odsutnim Ilijom Mladenovicem i Urošem Milićevićem, sa “našim” momcima na klupi, Kilibardom, Gobeljićem koji je “goreo” i igrao pored terena, sa Tanićem, golmanom, koji posle oporavka od operacije juče nije smatrao poniženjem što će u protokol biti upisan kao igrač, nego je  kao vojnik kluba(i što je još važnije kao neko ko taj klub voli) razmišljao da u stvari ne treba da razmišlja i da sve što mu se kaže treba i mora sa uradi, bar dotle dok je zadužen crveno-plavim dresom. Na takvim igračima,uz one koji su bili juče medju prvih 11 i pokazali da poštuju svoju ekipu, Sremčica treba da gradi neku budućnost, budućnost koja je, čini se nekako, posle finala Kupa i definitivno počela. Jedna etapa kluba koju je pre nekoliko godina počela da gradi ekipa predvodjena predsednikom Živanom-Žićom Todorovićem, pokojnim Radojem Nešićem-Likom, Mišom Filipovićem, Slobodanom-Cojom i Duškom Nešićem, Milivojom Miljkovićem, Milanom Vasićem, Ivanom Tomićem itd,itd, a u kojoj je punog srca učestvovala i moja malenkost, polako se gasi, a počela je davno da dogoreva, još posle “onog” baraža sa Stepojevcom i odlaska trenera Igora Markovića i skoro kompletnog tima koji je godinama unazad “harao”. U tom periodu, a nešto kasnije i dolaskom agilnog Velje Jovanovića, možemo da budemo ponosni što je fudbal ponovo postao najpopularniji sport u Sremčici, što su tribine neretko imale i po 1000 ljudi, a medju njima i neke koji godinama pa i decenijama nisu pratili svoj klub. Sve je to funkcionisalo na nivou neke male komune gde se bukvalno iz džepa vadio i odvajao i zadnji dinar da bi Sremčica funkcionisala. Znao je to narod i poštovao, a saznala je i cela fudbalska Srbija zahvaljujući, u to vreme, fenomenalnoj emisiji “Oko magazin” posvećenoj u celosti našem klubu. Svaki naš sastanak, svaka sednica, uvek je počinjala istom temom – finansije. Sada je FK Sremčica u tom pogledu stabilan klub, sada ima nešto što nije skoro imala, a da li će uspeti ponovo da vrati srce i dušu, žar i fanatizam koji je krasio, pokazaće neko novo vreme koje je pred nama i u kojem  rukovodstvo i sadašnji predsednik imaju težak i nimalo lak zadatak. Na nama je, kao pre svega navijačima, da im poželimo sreću i da verujemo da će naša Sremčica biti još mnogo bolja i uspešnija u sezonama koje dolaze.

Dejan Tanić

ReplyForward