СРЕМЧИЦА-МИЛУТИНАЦ 0:1 (0:1)

У утакмици веома подмлађених екипа, старих познаника из Зоне, победу је однео за нијансу бољи тим. Не можемо рећи да је противник био доминантан, да је стварао шансе, да је могао да постигне још неки гол. Не, гол је постигнут из очигледне грешке младог играча Сремчице, и наравно не можемо окривити дечака који се први пут нашао у улози у којој се нашао. И пораз од 1:0, јесте болан, али није трагичан. Нешто друго је боло очи и нешто друго је засметало. Екипа Сремчице деловала је растрзано, неуиграно и бојажљиво. У средини је зјапила празнина као да смо имали два играча мање. Слика у којој видимо  три играча Сремчице која су најближа протвничком голу и која стоје у линији, а онда празнина од 25-30 метара до наших следећих играча не делује ни мало фудбалски. Игра у којој сваки играч има најмање три четири додира више не може да прође код публике која  ипак има мало бољи осећај за добар фудбал изгледа чак и од самих актера. Створила је Сремчица у другом полувремену и неке шансе и била је ближа изједначењу него противник постизању другог гола, али све је то далеко од очекиваног. Ни једном нисмо видели да неки  играч Сремчице покушава да угрози гол противника из другог плана. Сви до једног после предаје лопте остају у месту као да играју тенис а фудбал је игра изненађења и уколико сте у стању да више изненадите противника утолико сте ближи победи. Оно што је било иритирајуће у пролећном делу првенства, понавља се и ове јесени. Као да голове треба да постиже неко ко није у утакмици. Кад видимо да играч има прилику да упути центар шут и кад схватимо да тамо где би требао да буде неко ко ће да угрози гол противника, нема  играча, буде нам несхватљиво и питамо се да ли се фудбал игра за голове или за нешто друго. Имаће тренер Сремчице пуно посла док не научи своје играче да морају да испрате сваку акцију и по цену да се добро озноје. Гледамо, млад играч постављен у напад, предаје лопту негде на средини терена крилном играчу и уместо да трчи према голу, јер би могао да дође у прилику да постигне гол, стоји у месту и гледа шта ће овај да уради са лоптом. Седамдесет посто лопти играчи су изгубили због солирања и сад долазимо до једног парадокса, на тренингу се игра брже и једноставније него на утакмици.  Друга слика, противник изводи слободан ударац и очекује се лопта негде на линији шеснаестерца, да бране гол остају наши најнижи играчи а наш највиши играч стоји неколико метара испред њих иако поред њега пролази делија из противничке екипе за главу виши од тих наших халфова. Нико да прстом мрдне, да упозори на опасност, да подвикне. Не, нема потребе, ми смо деца среће и нас ће бог одбранити. Могли би још да филозофирамо  и да укажемо још на сијасет грешки које су се данас јасно виделе, али фудбал је практична ствар и надамо се да је онај ко треба то да  исправља, то добро и видео. Остаје нам нада да ће убудуће бити боље и да ће  свако од играча бити бар на нивоу на коме су данас били наши А. Јевтић и А. Шестић.