UTISCI IZ DISELDORFA

Ako su stariji članovi delegacije FK Sremčice puni sjajnih utisaka sa turnira u DIseldorfu-Wulfrathu, koliko li je tek ustisaka stalo u glave dečaka kojima je život tek počeo. Da li će ikad moći da zaborave sjajne terene na kojima su igrali, ekipe od kojih su gubili ili dobijali, dečake iz cele Evrope, ali i iz Seula ili Nigerije, pažnju kojom su bili darivani, radost kad postignu gol ili tugu kad izgube utakmicu. Da li će ikad više putovati autobusom duže od 24 časa i da li će ikad više igrati protiv timova sa tako zvučnim imenima. Ali počnimo redom. Pisac ovih redova je strahovao od „puta kojim se ređe ide“ i pri tome bio tri puta u zabludi. Zamišljao sam na kraju puta umorne i bledunjave, neispavane dečake, koji treba da igraju protiv moćnih evropskih timova, a kojima nije ni do čega. Naprotiv, sutra ujutru pred početak takmičenja videli smo odmorne i orne dečake koji jedva čekaju da istrče na teren i da pokažu šta su do sada naučili. Bila je to moja prva zabluda. Pred svaku utakmicu smo strepeli da se ne obrukamo, da protivnik ne bude toliko bolji da prosto osetimo nelagodnost zbog našeg prisustva na ovom turniru. Bila je to moja druga zabluda. Naši dečaci su bili potpuno ravnopravan protivnik svim timovima sa kojima smo igrali, a bilo ih je baš poznatih, svetdski poznatih, počev od Volsburga, Kopenhagena, Herenvena, Kembridža i drugih. Treća zabluda se odnosi na trčanje. Mislio sam da posle prvog dana, u kome je naš tim odigrao pet utakmica (utakmica traje 15 minuta) neće moći da stoje na nogama. Naprotiv i drugog dana takmičenja, u kojem su odigrali još pet utakmica, trčali su isto kao i prvog i ni jednu utakmicu nisu izgubili, jer su bili fizički inferiorni. Nedostajala im je samo bolja uigranost, sve ostalo im je bilo na nivou mnogo poznatijih imena.

Sve zablude su otklonjene uz pomoć trenera Ninoslava S. i njegovog pomoćnika na ovom truniru, Maneta T, kao i člana UO Dejana Tanića te roditelja koji su bili u pratnji svoje dece.

BRANKO TEŠIĆ

Čovek bez koga bi sve ovo bili nezamislivo. Upoznali smo se pre pet godina na našem terenu u Sremčici. Čovek fudbala nije mogao da prođe pored fudbalskog terena a da ne vidi šta se na njemu događa. A Ulica obrenovačka je nekad bila i njegova ulica. Otišao je u Nemačku još kao dečak sa roditeljima, tamo se obrazovao i od mnogih zanimanja kojima bi se čovek njegovog intelekta mogao baviti, izabrao je fudbal. Radi kao trener mlađih kategorija FK Vilfrata i alfa i omega je organizcije ovog grandioznog turnira. Posle nekoliko susreta bilo je reči i o mogućoj saradnji. Napomenuo sam da bih voleo da naš tim bude njihov gost i da to za nas bude jedna lepa i ujedno i prva inozemna turneja. Obećao je da će gledati da pomogne koliko bude mogao, a čovek njegovog kalibra ne zaboravlja obećanje. Najpre su stigli pokloni u vidu fudbalskih lopti, zatim trenerke i dresovi a kad sam prošlog leta od njega saznao da je on jedan od glavnih organizatora najvećeg turnira na svetu za dečake od 11 godina, dogovorili smo se da razmotri mogućnost i našeg učešća na tom turniru. Sledeći njegov poziv iz Nemačke je bio više nego ohrabrujući. Rekao je da jedva čeka da ugosti naše mlade fudbalere na čelu sa našom delegacijom. I rečeno, učinjeno. Organizovati jedan tako veliki turnir na kojem učestvuje 230 ekipa u periodu od dva dana, mogu da sprovedu samo Nemci i ljudi sa posebnom energijom kakvu ima i naš Branko. Odgovarati na hiljade pitanja za vreme turnira, pa i na svako posebno pitanje upućeno njemu od strane naših mladih igrača i članova delegacije, pri čemu je obezbedio poseban tretman našoj ekipi i svoje najbliže saradnike usmerio da nam uvek budu pri ruci i da reše svaki naš problem. To je nešto što se nikada ne zaboravlja.

Ipak, da ovaj savršen doživljaj bude tako upečatljiv, pobrinula se i porodica Tešić. Sve vreme boravka u Nemačkoj deca su bila obasuta nekom naročitom pažnjom, gotovo porodičnom. Naš doček, boravak, večera pre polaska su nezaboravni. A šta tek reći za ispraćaj. Milena, majka Brankova i sestra Jadranka, kojima još zasvetluca suza pri susretu sa našim ljudima, ali koja nikad ne kane već se čuva kao mala tajna, ustale su u 4 sata pred naš polazak da bi svakog dečaka a i našu delegaciju opremile za dalek put. Svaki dečak je dobio sadržinski i vizuelno prelep paket za put. Sendviči, voće, slatkiši, voda. Sve što brižne majke spremaju za put najmilijima. Posebnu zahvalnost dugujemo i Selimiru, brankovom ocu, ljubaznoj supruzi Elke, brankovom sinu Janku, koji je već sa 14 godina postao trener golmana kao i sestričinama Sanji i Ani. Želimo da i oni nama budu dragi gosti kao što smo i mi bili njima.

Goran Samardžić-ŽUNJINO

Odrastao je tu, na našem igralištu. Kad je on rastao ulaz na teren je bio slobodan a i gde bi na drugo mesto išli dečaci iz Obrenovačke. Sećamo ga se još iz njegovih pionirskih dana. Dečak neobične boje kose nije ni mogao da dobije drugačiji nadimak. Žuća, kasnije kad je već postao prvotimac i Žunjino. Zbog njega i još nekolicine igrača podmlatka koji su živeli u Obrenovačkoj ulici, trener im je govorio da su kao Ajaks. Čuveni tim iz Amstredama je imao 9 igrača iz iste ulice. Čuo je da dolazimo na turnir i javio se. Došao je da nas vidi a onda je pao dogovor da se vidimo predveče, da nam pokaže Diseldorf. Najpre smo otišli u njegovu firmu. Bavi se trgovimom automobilima. Danas vozi automobil marke Jaguar i ima još jednog manjeg, takoreći „jaguarčića“. Bio sam mu najpre trener u podmlatku, a kasnije smo bili i saigrači a onda opet trener. Sećam se i kad je u Stepojevcu doživeo povredu glave, te smo skoro do pola noći proveli u Urgentnom centru. Danas odaje utisak poslovno ozbiljnog čoveka, koji više ne leti kad pomisli da bi mogao da leti, niti očajava kad je teško. To je naučio iz igre sopstvenog slučaja. Jedno, drugo i treće piće, a onda zove čoveka koji će da nas dalje vozi, jer Žule dobro poznaje zakone Nemačke. Odlazimo na večeru kod Bosanca, kaže da je tu najbolje pečenje u Diseldorvu. Uz pečenje, kako ko, pivo, rakija, poneki sokić. Nas sedmorica u dvoja kola. Vozač Marko iz Čibutkovice, mlad čovek od skora u Nemačkoj, Žuća, Šlog, Coki i Žića. Druga kola vozi mladi ing. Nikola Miljković, zaposlen u Lajpcigu, momak koji je vozio 450 km da bi bio sa nama. U njima je još i Milivoje M, Nikolin otac i član naše delegacije. Posle večere je kratka šetnja uz obalu Rajne, a onda idemo u ulicu Reine Strasse, na pivo koje se prodaje direktno iz posude u kojoj je proizvedeno, čuveno Urige pivo. Na kraju pomenute ulice ili na početku, svejedno, u neposrednoj blizini Rajne, prisustvujemo sigurno svetskom rekordu po broju konzumenata jedne vrste piva, tj. Urige piva. Hiljade ljudi stoji za malim okruglim stolovima između dva reda zgrada i pije istu vrstu piva. Sa Rajne duva vetar koji danas više smeta nego što osvežava, ali ukus svežeg zanatskog piva neutrališe dosadno strujanje vazduha. Po sredini ulice, uz muziku koju izvodi dobro uigran orkestar, plešu dobre plesačice i plesači. A šta reći za ukus Urige piva. Prva čaša vam je malo gorka, druga još manje, a kod treće i svake dalje već ste navučeni. Nudimo se da i mi platimo neku turu, ali Žule odbija govoreći, drugi put. A onda nas vodi na palačinke. Dok za druge naručuje i po izgleddu i po ukusu sjajne palačinke, on i ja se ne damo prevariti. Uzimamo kobasice u kajzerici, jer ko dođe u Nemačku a ne proba njihove kobasice na ulici, taj kao i da nije bio u njoj. Krug se završava opet kod njega u kancelariji, na još po jedno, za nezaborav.

Na sledećem linku možete videti mnogobrojne slike sa turnira u Diseldorfu.

https://share-your-photo.com/c578c3db54/album